Držeći se slavnog objašnjenja da se ne zna kada su bajke nastale, te da je njihova priroda skitalačka, da lako prolaze kroz vreme, mesta, društvene slojeve i od slušaoca uspevaju da stvore pripovedača – tri para ruku, ljudi obuzetih osećajem poetskog humora, hrle ka istom cilju: da se i sami uvere kako pričama nema kraja. Da bajke koje su nekada slušali i čitali – a nisu ih zaboravili – mogu imati beskonačno mnogo verzija. I jednako toliko različitih pouka.

Uporno nastojeći da razotkriju tajne života koje su počele da ih brinu još u detinjstvu – pa pretražujući naizgled poznat teren – David, Mimi i Slavko imaju utisak da im saznanje stalno izmiče. Tako potvrđuju da je pisanje uvek jedna vrsta sakrivanja nečega što posle obavezno biva razotkriveno. Čitaocu ostavljaju zadatak da sâm protumači poslednju bajku datu bez reči kroz ilustraciju ,,Kentaur” na samom kraju knjige. Neka sâm sebi priušti zadovoljstvo pripovedanja, kao i davanja pouke. Zbog koje neće biti u prilici da se ljuti na pripovedača!

U jesen je prvi od četiri toma lične enciklopedije bliskog sveta koju otac piše svom nerođenom detetu.

„Sada, dok ovo pišem, ti ništa ne znaš ni o čemu, ne znaš šta te očekuje, u kakvom svetu nastaješ. A ja ništa ne znam o tebi. Video sam sliku na ultrazvuku, i držao sam ruku na stomaku u kojem ležiš, to je sve.“

Dete će se roditi. I otac seda da mu piše. Hoće da pokaže detetu šta ga čeka, mnoštvo fenomena i materije, životinja i ljudi koje nazivamo svetom. Piše o suncu i o jazavcu, o termosu i o mokraći, o krevetu i o samoći, dok dete raste u tami.

„Tu divotu, koju ćeš uskoro sresti i videti, veoma je lako izgubiti iz vida, a načina na koji se to može desiti ima skoro koliko i ljudi. Zato ti pišem ovu knjigu. Hoću da ti pokažem svet kakav je, tik uz nas, sve vreme. Samo tako i ja mogu da ga ugledam.“

. . . . . . . . . . .

„Himna životu i ljubavi… Ova knjiga je potvrda i prihvatanje života… otvara se nebu i zemlji, otvara onome što je bilo i onome što će doći, onome što raste i onome što umire, visinama i dubinama, puna milosti i ljubavi.“
— Emil Oto Sivertsen, Fedrelandsvenen

„Prava je radost otvoriti novu knjigu Karla Uvea Knausgora. Uvodi čitaoca pravo u jedan vitalan univerzum pun odvažnih misli i čulnih slika.“
— Ingun Ekland, Aftenposten

„U jesen pokazuje da Karl Uve Knausgor ima dovoljno veštine, stila, hrabrosti i zamaha da nas zainteresuje. Ništa u ovom svetu što nadmeno uzimamo zdravo za gotovo piscu ne promiče. On najprostije, naizgled najbeznačajnije stvari posmatra drugim očima, obrće ih, i s vremena na vreme ispunjava na način koji prevazilazi sposobnost nas čitalaca. A baš zato imamo umetnost.“
— Ruar Eskild, Haugesunds avis

Sandale su neobična i uzbudljiva knjiga, koja je u početku bila zbirka priča objavljena pod naslovom Fasung, a posle deset godina je prekrojena, nadopisana i majstorski sklopljena u roman. Zajedno s romanima Nigdje, niotkuda i Ljepši kraj, Sandale čine svojevrsni triptih u kojem nam Sejranović na svoj osobeno sentimentalan, samokritičan, samoironičan i pomalo narcisoidan način otkriva sebe.

Surovo iskrene, samim tim i snažno intimne priče, čiji su okidač putovanja ili promena mesta boravka, upoznaju nas s junakom koji ne ume ili ne želi da se povinuje normama društveno prihvatljivog života, koji neprestano ispituje sopstvene prostore usamljenosti i traga za smislom koji bi ih bar nakratko mogao ispuniti. Povremeno malodušan, često autodestruktivan, naš junak skita od Brčkog, Rijeke, preko Osla, do Australije i Indije, ne štedeći usput nikog, a ponajmanje sebe. Alkohol, droge, pornografija, tek mu prividno donose mir.

Odbacujući rutinu i životarenje, istovremeno nežan i okrutan, duhovit i ciničan, Sejranovićev pripovedač govori o najvažnijim stvarima svog i svačijeg života i predstavlja jednog od najintrigantnijih i najzabavnijih likova novije književnosti s prostora bivše Jugoslavije.