Emanuel Karer je na desetodnevnom kursu vipasane, na kojem učesnici ne mogu da komuniciraju međusobno niti sa spoljnim svetom, kada se dogodi napad na Šarli ebdo. Zamoljen da napiše govor u čast nastradalog Bernara Marija, naglo prekida odmor i vraća se u Pariz. Život mu se raspada: njegov brak se okončava, a zatim i veza s ljubavnicom. Sledi razdoblje duboke depresije koje ga vodi u bolnicu na terapiju elektrošokovima. U pokušaju da preokrene svoju nepodnošljivu svakodnevicu, odlazi na ostrvo Leros, gde provodi nekoliko meseci moderirajući radionice pisanja za mlade avganistanske izbeglice.

Ne štedeći druge, a ponajmanje sebe, Karer nam donosi bolno iskreno priču o jogi i depresiji, meditaciji i terorizmu, čežnji za jedinstvom i bipolarnom poremećaju. Stvari koje na prvi pogled ne idu zajedno, a ipak – idu.

Joga je jedna od onih dragocenih knjiga koje nas teraju da cenimo trenutke čiste radosti ma koliko bili mali, kao i da pokušamo da postanemo bolji ljudi.

. . . . . . . . . . . . . . . . . 

„Emanuel Karer je hteo da napiše knjigu o jogi. Naslov i jeste Joga, ali boje koje je koristio su tamnije nego što se očekivalo.“
― Le Soir

„Možda najbolja knjiga Emanuela Karera.“
― France Inter

„Hteo je da napiše ’veselu’ knjigu o jogi, a onda ga je zgromila depresija. U ovom maestralnom zaronu u ponor ipak se nazire put do oporavka, koji jeste moguć.“
― Télérama

„Emanuel Karer na sebi svojstven način govori o svom silasku u pakao depresije.“
― Le Devoir

Kao dete, Nacuki se ne uklapa – ne zato što ne želi, već zato što ne može. Ona privlači gnev samim svojim postojanjem. Roditelji je kinje ili ignorišu, sestra je ljubomorna na nju, a nastavnik je seksualno zlostavlja. Da bi se nosila s užasima svakodnevice, Nacuki beži u izmaštan svet gde joj je plišana igračka koja govori najbolji prijatelj, a ona i njen rođak Ju su vanzemaljci.

Dvadeset tri godine kasnije, Nacuki je prisiljena da se uklopi u društvo koje smatra fabrikom za proizvodnju beba. Udata je, svi se pitaju zašto još nije trudna, a mračne senke iz detinjstva je progone.

Teskoban roman o neuklopljenosti i traumama, koji preispituje najukorenjenije društvene norme i mogućnost slobode i sreće u rigidnom svetu. Sajaka Murata se u Zemljanima potvrdila kao hroničarka intenzivne nelagode koju neprilagođeni osećaju kada pokušaju da se uklope.

. . . . . . . . . . . . . . . . . 

„Snaga Muratinog glasa leži u lažno naivnim naočarima kroz koje ona filtrira svoj mračni pogled na čovečanstvo: mi Zemljani smo tužni, krnji roboti, koji zbunjeno teturaju po svetu.“
― The New York Times Book Review

„Murata se drži detinje ideje s imaginativnim žarom, briljantno razotkrivajući bezosećajnost i proizvoljnost običajâ.“
― The New Yorker

„Šokantno, urnebesno i izuzetno mračno, a zabavno. Murata je stvorila nezaboravan, originalan hibrid apsurdne fantastike i oštrog realizma.“
― The Financial Times

„Često uznemirujuće ali uzbudljivo štivo, s bizarnim humorom.“
― The Guardian

„Izuzetno šarmantna, čudna i srceparajuća priča.“
― Literary Hub