Aerodromi, mesta gde imamo toliko praznog vremena, rezervisanog samo za čekanje, a toliko mnogo ljudi čije živote možemo posmatrati i o njima maštati, univerzum su u kojem živi junak romana Miljenka Jergovića. Njegovo ime je Babukić i putuje avionima širom sveta neverovatnih trideset godina. U svet se otisnuo početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, bežeći od Zagreba, posla u JNA i trudne ljubavnice preko ljubljanskog Brnika dalje, nekud daleko. Već na prvom letu prema Frankfurtu stekao je talenat da usvoji novi jezik čim ga čuje i da mu svi – od carinika i stjuardesa do slučajnih saputnika – neizmerno veruju.

Babukićeve avanture uporedive su jedino sa Švejkovim ili Don Kihotovim. Obilazeći svet nebrojeno puta, a nikada ne izvirivši iz aerodroma ili aviona, on pažljivo sluša fantastične i neverovatne priče ljudi svih rasa i vera koje susreće – od dagestanske veštice, preko švedskog antropologa Olsona, sve do Dinka Mikuličića, sina najpoznatijeg Udbinog ubice, s kojim će na beogradskom aerodromu dočekati kraj sveta.

Vjetrogonja Babukić i njegovo doba je savremeni pikarski roman u kojem se ogledaju naši strahovi, bojazni, opsednutost seksom, tračem, ićem i pićem… Miljenko Jergović napisao je delo u kojem se eros i tanatos, moguće i nemoguće dodiruju i spajaju kao u Rableovim, Sviftovim ili Helerovim knjigama, a njegov vjetrogonja Babukić, istovremeno brižan i tašt, strašljiv i hrabar, istinski je junak našeg doba.

Majka mi je ostavila jednu reč iz svog dijalekta koju je koristila da kaže kako se oseća kad joj se čini da je suprot­stavljeni osećaji vuku svaki na svoju stranu, kidajući je iznutra. Govorila je da u sebi ima frantumalju. Bila je to reč za nemir koji nije moguće drugačije definisati, upućivala je na mnoštvo nesklada u glavi, na krhotine u ustajaloj vodi mozga.

Frantumalja nas vodi za radni sto Elene Ferante i omogućava nam da zavirimo u fioke iz kojih su izašli njeni romani. Sastavljena od pisama, eseja i intervjua u periodu 1991–2016, ova knjiga je jedinstven prikaz autorke koja otelotvoruje apsolutnu strast za pisanjem.

Ferante odgovara na mnoga pitanja koja su joj čitaoci postavljali. Govori o tome zašto je odlučila da se drži po strani i pusti da njene knjige žive nezavisno od nje. Govori o strepnji nad procesom u kome roman postaje film. Govori o radosti i teškoćama pisanja, o agoniji onih koji napišu priču a onda je smatraju nedovoljno dobrom. Govori i o psihoanalizi, o gradovima u kojima je živela, o majčinstvu, o feminizmu i o svom detinjstvu kao skladištu sećanja, utisaka i fantazija. Rezultat je živopisan i intiman autoportret spisateljice na delu.

…………………………………..

„Ovo je fascinantna knjiga… Povremeno uvlači čitaoce jednako kao izvanredne priče ove autorke i dotiče uznemirujuća unutrašnja pitanja istom sirovom snagom.“
— The Guardian

„Frantumalja pruža priliku da se razmotri čudno, sablasno prisustvo Elene Ferante u svetu književnosti.“
— The New York Times Book Review

„Frantumalja sadrži izvrsne pasuse književne kritike, feminističke teorije, studija filma, sociologije i filozofije. Poneseni Eleninom kritičkom mišlju, zaboravljamo glasine o njenom identitetu.“
— The Sunday Times

„Ova knjiga, najprimamljivija onima koji su već čitali Elenu Ferante, poslastica je i za pisce, ljubitelje književnosti i stvaraoce svih vrsta.“
— Booklist