U romanu Zovem se Lusi Barton Elizabet Straut pokazuje kako obična poseta u bolnici može da se pretvori u kapiju najnežnijeg odnosa od svih – onog između majke i kćerke.

Lusi Barton se polako oporavlja od naizgled jednostavne operacije. Njena majka, sa kojom Lusi mnogo godina nije razgovarala, dolazi u posetu. Laki tračevi o ljudima iz Lusinog detinjstva provedenog u Ilinoisu ponovo ih povezuju, ali tik ispod površine postoji napetost i čežnja koje su uticale na svaki aspekt Lusinog života: na njeno bekstvo iz problematične porodice, želja da postane spisateljica, brak, ljubav koju oseća prema svoje dve kćerke. Ova moćna pripovest satkana je briljantnim pripovedačkim glasom same Lusi: veoma pronicljivim, duboko humanim i uistinu nezaboravnim, čime se Elizabet Straut još jednom potvrdila kao vodeća američka spisateljica 21. veka.

………………………..

„Sažeta i spektakularna… Zovem se Lusi Barton je pametna i obazriva u svakom pogledu. Ovo je istovremeno knjiga uzdržanosti i knjiga velike otvorenosti i mudrosti. Počinje čistom, čvrstom strukturom i narativnom distancom nalik na bajku, ali potom postaje intimnija i prožeta improvizacijama, tako da se povremeno bliži auto-prozi takvih pisaca kao što su Karl Uve Knausgor i Rejčel Kask. Strautova se ovde poigrava formom, načinima da dođe do priče, a opet ništa nije ni bojažljivo niti preterano nasumično. Ona vrhunski i veličanstveno vlada ovim romanom u svakom trenutku…“
– Washington Post

„Toliko dobro da se naježite… majstorski roman o porodičnim vezama iz pera jedne od najboljih američkih spisateljica.“
– Sunday Times

„Bolna, poučna knjiga o odanosti majke i kćerke.“
– People

„Ovoj knjizi ćete se vraćati iznova i iznova i iznova.“
– Irish Independent

Svaka porodica ima svoju priču, ali u priči ove porodice ništa se ne poklapa. Otac i majka imaju potpuno različite verzije kako su se upoznali, skloni su lažima i inatu, i uz to – oboje su gluvi i nikad nisu propisno naučili znakovni jezik. Klaudija odrasta između Njujorka i sela na jugu Italije, u porodici u kojoj je komunikacija haotična i puna nerazumevanja. Osećajući se kao strankinja među onima koje najviše voli, ona počinje da konstruiše svoju verziju priče o vlastitom životu.

Strankinja je intiman, duhovit i dirljiv prikaz nekonvencionalne porodice, kao i jezičkih teškoća koje stvaraju ne samo praktične već i emotivne i filozofske probleme. U romanu o svim onim strancima koje mislimo da poznajemo, autorka baca novo svetlo na to koliko jezik i porodica oblikuju naše poimanje sveta i nas samih.

………………………..

„Strankinja je jedinstveno ostvarenje, jedna od onih retkih knjiga koje su proširile moje razumevanje šta roman može da bude. Klaudija Durastanti je apsolutno uzbudljiva spisateljica.“
– Loren Grof, autorka romana Suđaje i furije

„Neobično delo lične mitologije.“
– Kirkus Reviews

„Strankinja je istovremeno surova i lepršava knjiga, šarena poput luna-parka i tužna poput zatvora.“
– La Repubblica