U romanu Zovem se Lusi Barton Elizabet Straut pokazuje kako obična poseta u bolnici može da se pretvori u kapiju najnežnijeg odnosa od svih – onog između majke i kćerke.
Lusi Barton se polako oporavlja od naizgled jednostavne operacije. Njena majka, s kojom Lusi mnogo godina nije razgovarala, dolazi u posetu. Laki tračevi o ljudima iz Lusinog detinjstva provedenog u Ilinoisu ponovo ih povezuju, ali tik ispod površine postoje napetost i čežnja koje su uticale na svaki aspekt Lusinog života: na njeno bekstvo iz problematične porodice, želju da postane spisateljica, brak, ljubav koju oseća prema svojim dvema kćerkama. Ova moćna pripovest satkana je briljantnim pripovedačkim glasom same Lusi: veoma pronicljivim, duboko humanim i uistinu nezaboravnim, čime se Elizabet Straut još jednom potvrdila kao vodeća američka spisateljica 21. veka.
Kritike
„Toliko dobro da se naježite… majstorski roman o porodičnim vezama iz pera jedne od najboljih američkih spisateljica.“
Sunday Times
„Bolna, poučna knjiga o odanosti majke i kćerke.“
People
„Ovako kvalitetno pisanje potiče iz predanosti slušanju, savršenog poklapanja sa duhom čovečanstva, iz pažnje posvećene stvarnosti toliko precizne da nadilazi puku veštinu i pretvara se u silnu moć.“
Hilari Mantel
„Ovoj knjizi ćete se vraćati iznova i iznova i iznova.“
Irish Independent
„Sažeta i spektakularna… Zovem se Lusi Barton je pametna i obazriva u svakom pogledu. Ovo je istovremeno knjiga uzdržanosti i knjiga velike otvorenosti i mudrosti. Počinje čistom, čvrstom strukturom i narativnom distancom nalik na bajku, ali potom postaje intimnija i prožeta improvizacijama, tako da se povremeno bliži autofikciji takvih pisaca kao što su Karl Uve Knausgor i Rejčel Kask. Straut se ovde poigrava formom, načinima da dođe do priče, a opet ništa nije ni bojažljivo niti preterano nasumično. Ona vrhunski i veličanstveno vlada ovim romanom u svakom trenutku…“
Washington Post
