Moglo bi da se kaže da je Zoran želeo da se prepusti penzionerskim užicima kao što su, recimo, čitanje antropoloških studija uz klasičnu muziku, ili pisanje lirskih memoara, koje bi povremeno prekidao laganim, ali dugim, šetnjama uz reku. No, kako niko nije aposlutni gospodar a ni arhitekt svoje sudbine, ni Zoranu se nije dalo da rezolutno, da to tako kažemo, uredi svoj život. Na stranu sad što za takav poduhvat nije imao potrebnu ušteđevinu a penzioni ček nije se ni nazirao. Ipak, dekada utefterenog radnog staža ni izbliza nije bila dovoljna za neku iole fer trgovinu s birokratskim aparatom.

Isto tako, ne smemo da prećutimo činjenicu da je naš rab božiji Zoran živeo u vanbračnoj, ali ljubavnoj, zajednici s Ljiljanom iz koje su porodili malog Isaka, sreću njihovih beogradskih expat dana. Spomenućemo još i to, da rep njihove komete seže do severa gde leži rodni grad im Subotica u kom mnogi nađoše za zgodno da dignu ruku na sebe. Tako potkovani i hladnim vetrovima išibani, Zoran i Ljilja stigoše na savske obale Novoga Beograda. Moglo bi da se kaže, opet, da je taj njihov korak od stotinu i dvanaest milja, zapravo iskorak iz jednog već unapred poznatog miljea, greška igle za heklanje ili, naprosto, stari dobri trbuhom za kruhom scenarij.

Preskočićemo tu razne detalje koji činjaše sliku njihovog beogradskog života, preskočićemo i skoro godinu dana dug izlet u Novi Sad u kom aktivno učestvovaše u otimanju kasarne od iskompleksirane vojske i pripadajuće joj ćelavo-bubuljičave omladine. Nećemo se zadržavati na opisima raznih poduhvata i avantura koje su naši junaci preduzimali... Nemamo ovde ni mesta, a nije nam ni namera da previše gnjavimo užurbanog i modernog čitaoca kojemu je vreme novac, a novac sredstvo kojim se plaća klasna diferencijacija.

Skočićemo ravno na njihov prevodilački rad koji se, baš kao i njihov svetovni život, pleo oko njihovih sasma drugačijih senzibiliteta, a koji se, rečju, grade na čistoj i nepatvorenoj ambivalenciji. Zbilja oksimoronski spoj, rekli bismo. No, kako to već biva u dugoj i komplikovanoj pojavi koju zovemo život, Zoran i Ljilja (a sa njima i siroti Isak), nekakao uspevaju da svom životu daju smisao, iako vrlo dobro znaju da taj smisao traje upravo koliko i životni vek (i kraće!). Tako i te knjige, koje su možda nešto značile nekim Japancima, Amerikancima, Englezima ili Vikinzima, sada, možda, prekraćuju jutarnju nuždu nekom pripadniku ili pripadnici Nebeskog naroda.