Rođena 1972. godine u SFRJ. Stasala u SRJ. Opametila se u SCG. Živi u RS. Osnovnu školu, gimnaziju i srednju muzičku školu završila i svetsku književnost diplomirala u Beogradu. Sa žaljenjem zaključila da nikada neće postati pisac jer srećno detinjstvo i relativno uredan život ne rađaju literaturu. Ra(t)nih devedesetih radila kao novinar za Radio B92. Nakon izvesnog vremena shvatila da ni to nije za nju i neopozivo prešla na bavljenje tuđim tekstovima. Otad radi sa svima koji drže do smislenog, dobrog i lepog izražavanja na srpskohrvatskom jeziku. Ime maternjeg jezika, imena većine ulica i državnu himnu za svoju ličnu upotrebu zadržala iz perioda u kome se takve stvari i usvajaju: iz rane mladosti. Čvrsto veruje da se čovek rađa pismen i da to nema mnogo veze s načitanošću ili školom.

Ubeđena je da čak i reklama za auspuh može i treba da zvuči dobro, jasno i pismeno/smisleno, a da se grozan administrativni „novogovor“ uvek može prevesti u nešto razumljivo i čitljivo. Ne podnosi kad se reči dele na „naše“ i „njihove“, i misli da je ovdašnji pedagoško-nastavni pristup maternjem jeziku naneo nesagledivu štetu mišljenju i artikulisanju tog mišljenja svih generacija Titovih pionira. One koji su došli posle njih dotukle su školske reforme i čerupanje srpskohrvatskog dok nije ostao samo srpski, ćirilicom.

Pokušava da dokaže da je taj srpski jezik dovoljno bogat da se njime izrazi sve što imamo da kažemo, a hvata sebe kako taj jezik kojim govori često naziva „našim jezikom“ iz čiste nelagode.

Profesionalni moto joj je da je jezik kojim govorimo, kojim pišemo i kojim se drugima obraćamo važan koliko i ono što radimo, kako izgledamo, kako se odevamo, šta jedemo, koji telefon imamo... I govori o nama više nego sve to zajedno.
 
P.S. S izdavačkom kućom BOOKA radi jer su retka vrsta u ovdašnjem izdavačkom svetu (ili onome što je od njega ostalo) ‒ stvarno im je stalo do tih knjiga koje objavljuju.